| Rimski novac- organizacije i rad kovnice (3) |
|---|
| Postavljeno Sat 15 Oct 2005 (2469 čitanja) |
|
Izvor: katalog izložbe u izdanju Narodnog muzeja Šabac Slavoljub Petrović, mr. Rimski novac 3. dio: Organizacija i rad kovnice Radom kovice od pocetka II veka pre n.e. rukovodio je kolegij magistrata sastavljen od tri clana, tzv. Tresviri (ili Triumviri) monetales. Njihov pun naziv je bio Tresviri aere, argendo, auro, flando feriundo - Tri coveka (odgovorna) za livenje i kovanje (novca od) bakra, srebra i zlata. Ove dužnosti pripadale su broju mladih magistara, od kojih su predstavnici vladajuce klase u Rumu otpocinjali svoju društveno-politicku karijeru. Sem što su vršili nadzor nad kovanjem novca oni su odredivali i izgled novca koji je velicao dela njihovih predaka ili njih samih, što nije samo isticalo prestiž države, vec je doprinosilo i ugledu familije kojoj je monetar pripadao. Takode se veruje da je stavljanje imena monetara na novac omogucavalo lakšu kontrolu kvaliteta novca, jer je bilo lako utvrditi koji je monetar emitovao lošiji novac. Godišnje su odredivana tri monetara. Služba “Tresvira” zadržana je i u carskom periodu, pa se tako na pojedinim primercima bakarnog novca iz Avgustovog doba pojavljuje ime pojedinih tresvira iza kojeg sledi natpis: III. VIR A.A.A.F.F u znacenju (Jedan od trojice za livenje i kovanje zlata, srebra i bakra). Prva kovnica novca nalazila se na Kapitolu, pored hrama boginje Junone Monete - Junona koja opominje. Kako se kovnica nalazila pored njenog hrama, tokom kasnijih vekova poceo se naziv Moneta upotrebljavati i u znacenju “kovanje”, “kovani novac” da bi na kraju postao opšteprihvaceni sinonim za sav kovani novac. U ovoj kovnici kovan je carski (zlatni i srebrni) i senatski (bronzani) novac koji je distribuiran po celom carstvu. Pojedini carevi posle Avgusta, manje kolicine zlatnog novca kovali su van Rima u Lionu. Lokalne potrebe u novcu, pojedini gradovi, sa statusom kolonije ili municipija, podmirivali su emitujuci sopstveni novac od bakra male vrednosti. Sa porastom nestabilnosti, usled ratova na granici protiv neprijatelja ili gradanskih, dolazi do otvaranja privremenih pokretnih kovnica koje su nazivane “Moneta Comitatensis”. Ove kovnice su služile za podmirivanje vojnih troškova. Od 260. godine, kada je car Galijen izvršio novcanu reformu i kada je, osim u Rimu, otvorena i prva kovnica u jednom pokrajinskom centru, dolazi do uvodenja kovnicke oznake kao nacina kontrolisanja postupaka zvanicnika kovnica.U prvo vreme na novac su stavljane samo oznake radionice. Od Aurelijanove novcane reforme stavljani su i skraceni nazivi mesta gde se nalazila kovnica (R za Rim, M za Milano, T za Ticinum ili S za Sisciju). Postepeno je ovaj sistem oznaka razvijan sve do velike reforme cara Dioklecijana oko 294. godine, od kada je, ne samo obavezno oznacavanje kovnice, nego i pocetna slova radionica. Ukupan broj kovnica koje su radile na kraju Dioklecijanove vladavine (305 g). bio je 15. Do otvaranja poslednje zapadnorimske kovnice u Raveni (400.g). otvoreno je još pet kovnica, medu kojima i kovnica u Sirmiumu. Kovnicki znak se nalazio na reversu novca na dnu u delu nazvan egzakt. Odsecak je linijom vidno odvojen od ostatka slike na reversu. U pojedinim slucajevima deo kovnicke oznake (kao što je oznaka radionice - oficine) može da se nade u polju gde je slika ili cak na aversu. Kovnicki znak je bio (u vecini slucajeva) sastavljen od tri elementa: 1. Slova P - (pecunia = novac), M - (moneta) ili SM – (sacra moneta = sveti novac). 2. Od jednog do cetiri slova koja su oznacavala kovnicu (u nekim slucajevima može biti i do sedam slova). 3. Jednog slova koje oznacava radionicu. Radionice su oznacavane slovima: A – prva ( prima ), B – druga (secunda), C – treca (terca). Pored ovih napred navedenih oznaka, stavljane su i oznake emisija koje mogu biti godišnje ili cešce. Ove oznake su omogucavale lakšu kontrolu iskovanog novca. U pocetku se ove oznake razlikuju prema tipologiji ili legendama koje su iz emisije u emisiju krace. U kasnijem periodu stavljane se razlicite oznake, od jednostavnih do sve složenijih, što je omogucavalo bolji nadzor. Vec smo napred napomenuli da su pojedina mesta, kolonije ili municipiji imali svoje kovnice. U ovim kovnicama kovan je novac koji je korišcen u lokalnom opticaju, na teritoriji jednog grada ili provincije mada, ima slucajeva da je podrucje cirkulacije novca neke provincijske kovnice bilo veoma široko. Na prednjoj strani provincijskog novca bio je lik cara ili nekog od clanova njegove porodice, dok je na reversu prikazano lokalno božanstvo, personifikacije ili arhitektonski spomenici. Emitovane su nominale razlicitih vrednosti, ali su to najcešce male vrednosti. Rad provincijskih kovnica zamro je do 296. godine. Na podrucju naše zemlje, u vreme cara Gordijana III, 239., odnosno 240. godine, sa radom otpocinje provincijska kovnica u Viminacijumu (danas Kostolac) . Kovan je bakartni novac u tri nominale i medaljoni. Na prednjoj strani ovog novca je lik vladara ili nekog od clanova njegove porodice. Na drugoj strani novca najcešce je prikazana personifikacija Provincije, u liku devojke kako stoji izmedu simbola legija, koje su bile stacionirane u provinciji, lava (Legio VII Claudia) i bika (Legio IV Flavia). Natpis na ovoj strani novca oznacavao je vlasnika prava kovanja novca P(rovincia) M(oesia) S(uperior) COL(onia) VIM(inacium). U otsecku je oznaka lokalne godine kada je novac kovan (AN I-XVI). Kovnica lokalnog novca sa radom je prestala 255. godine u vreme cara Valerijana (253-259). Brojni nalazi ovog lokalnog novca u Podrinju govore o njegovoj cirkulaciji i širokoj prihvacenosti u novcanim tokovima provincije Panonije (Pannonia).  Jedno vreme, usled potreba za novcem kojim bi se placala vojska, radila je u Viminacijumu i carska kovnica u kojoj su kovani antoninijani. Ova kovnica je otpocela sa radom u vreme cara Filipa I ( 244-248 ). Osim Filipa I u njoj je svoj novac kovao i uzurpator Pakacijan kao i svi ostali rimski carevi do polovine 257. godine kada je Galijen (253-268) zatvara. Osim ove kovnice u provinciji Gornja Panonija radila je i kovnica u Sremskoj Mitrovici “Colonia Flavia Sirmium skraceno Sirmium”. Sa svojim delovanjem otpocela je 265. godine za vreme vladavine cara Galijena (253-268) kada u njoj radi jedno odeljenje rimske kovnice koje na novac stavlja oznaku SP. Zvanican rad kovnice otpoceo je 320. godine za cara Konstantina I (306-337) da bi posle šest godina bila zatvorena. Ponovno otvaranje kovnice bilo je za cara Konstancija II (337-361) prilikom njegovog pohoda 351. g. protiv uzurpatora Magnencija (351-353). Sa radom kovnica je prestala verovatno 365. godine u vreme vladavine careva Valentinijana I (364-378) I Valensa (364-375). Za potrebe novcanog opticaja u rudnim podrucjima Panonije, Gornje Mezije, Dalmacije i Ilirika kovan je takozvani “rudnicki novac” kao lokalno platežno sredstvo. Ovaj mali bronzani novac koji je imao vrednost kvadransa kovan je u vreme vladavina careva Trajana, Hadrijana i verovatno Marka Aurelija. Na prednjoj strani novca bio je lik cara, boginje Rome ili pretstava božanstva koje je simbolizovalo jedan od metala: zlato-Apolon, srebro-Dijana, bakar-Venera i gvožde-Mars. Na drugoj strani je prikazan lik božanstva Ekvitas ili Junone, oklop ili venac i natpis koji pobliže odreduje kojem rudniku ili rudnom podrucju novac pripada. Tako, izmedu ostalog, da navedemo samo neke, nalazimo primerke novca emitovanog za rudnike koji su se nalazili na podrucju današnjeg Kopaonika (metalli Dardanici), Velikog Gradišta (Pincum), provincije Panonije ( Pannonici ) ili na podrucju Bora (metal(lis) Aurelianis). Za sada su evidentirana dva primerka rudnickog novca na podrucju Podrinja, oba su nadjena u mestu Drenovac. Svaka kovnica novca u Rimskom carstvu imala je svoju unutrašnju organizaciju. Na celu je bio upravnik koji je nosio titulu “Procurator monetaes” a potom je dolazilo brojno osoblje koje je bilo zaduženo za pojedine radnje pri izradi plocica i kovanje novca kao i za kontrolu kvaliteta i težine gotovog novca. Ukoliko je novac odgovarao propisima, predavan je raspodeljivacima, koji su novac predavali državnoj blagajni, koja ga je potom davala u opticaj. Celokupan personal jedne kovnice nazivan je “Familia monetalis”. Sam proces kovanja novca bio je nepromenjen tokom citavog carstva. Najpre je livenjem ili rezanjem iz metalnog lima izradivana okrugla plocica. Ove plocice su zagrevane i postavljane na kalup koji je utvrden u nakovnju. Na ovom, stabilnom kalupu, bila je ugravirana prednja strana novca (avers). Na plocicu sa gornje strane “suppostor” se postavljao drugi kalup. Ovaj kalup je bio u obliku piramide, konusa ili cilindra i sa njegove donje strane je bila ugravirana slika druge strane novca (reversa). Po obavljanju ovih radnji “melleator” je udarao cekicem po kalupu usled cega je još meka plocica dobijala na aversu i reversu lik ugraviran na kalupima. Kombinacije kalupa bile su tacno propisane, a kalupi su dobro cuvani kako ne bi došlo do njihove zloupotrebe za neovlašceno kovanje novca. Prema nekim proracunima, sa svakim kalupom je moglo biti iskovano prosecno 10.000 do 23.000 primeraka novca. Kalup sa kojim je iskivan revers novca brže je propadao, usled udaranja cekicem, pa je on cešce morao da bude menjan. Usled ovoga, posebno kada je u pitanju kasnorimski novac, postoje brojne sitne stilske razlike i pored toga što je u pitanju novac istog tipa. Ovakav osnovni sistem rada zadržan je, u suštini u toku citave anticke epohe, a i u srednjem veku, tako reci, sve do uvodenja mašinske izrade novca.  |
| Index :: Printaj :: E-mail |
